Видели сте ових дана у штампи: “И телевизори могу да виде гледаоца - Мали екран – велики шпијун”
То је ситуација веома слична делу моје приче ПОСЛЕДЊА ПОБЕДА КИРА ВЕЛИКОГ, објављене у антологији прича о телевизији “Бели шум” (Паладин, Горан Скробоња, Београд, 2008).
Ево текста из штампе о ТВ који види гледаоце:
“Ко би очекивао да телевизор може да пошаље слику из собе у којој се налази „тамо негде где треба” или бар тамо где његов власник не очекује? Али нове генерације „паметних” ТВ уређаја нису више само апарати за гледање програма, већ и прави мултимедијски центри који, сасвим неочекивано, могу да „виде” посматрача са оне стране екрана. Хакер може да искористи фајлове са ТВ-а како би компромитовао корисника или да преко интернет конекције евентуално оштети неки други уређај, зато се препоручује искључити интернет везу”. (Славица Берић у „Магазину” “Политике” у недељу, 22. децембра)
Ево и одломка моје приче ПОСЛЕДЊА ПОБЕДА КИРА ВЕЛИКОГ из антологије прича о телевизији “Бели шум”, објављене пре пет година, 2008:
“Политичке странке су постале смешне
испоставе моћних компанија. Излазили смо на изборе и гласали за странке, и не слутећи
да на власт доводимо групације компанија. Њихов капитал је у себе усисао и нашу
вољу. Демократија се претворила у ТеВеКраТиЈу. Манипулацијом моћи новца избрисана
је слобода мисли и избора. Мислили смо оно што нам је капитал преко екрана наметао.
Тада је основана АСЕ – Асоцијација Слободних
Екрана, као последњи бедем демократије. Први њихов потез био је револуционаран проналазак
– мали, јефтини чип који се додавао на даљински и мењао програм чим се појача тон
или почне брзо смењивање кадрова, појаве карактеристичне за рекламе. После неколико
месеци уследио је противудар ТВ станица – договор о истовременом емитовању реклама
на свим програмима, уз међусобну допуну минутаже код малих и обештећивање великих
компанија. Уређај АСЕ тиме је постао сувишан – зашто мењати канале када вас свуда
чекају исте или сличне рекламе?
АСЕ се није предавала, изашла је са
препоруком да је време реклама идеално за кување кафе, вечеру, распремање собе,
извођење кућних љубимаца у шетњу, разговор, брзи секс или обилазак деце… ТВ станице
су убрзо нашле противодговор: кориговале су фреквенције тако да су екипе техничара
обишле све гледаоце усклађујући ТВ апарате са новим системом емитовања, који је
обухватао и специјални „паметни“ чип са сензором. Он је регистровао простор без
гледалаца у време реклама, и када се породица поново окупи пред екраном, емитовао
је пропуштене рекламе и, убрзано, део програма.
Тада је АСЕ препоручила коришћење јефтине
пластичне лутке величине човека која се извлачи иза кауча чим се породица упути
на вечеру. Сензор је био преварен, али не задуго. Компаније су „паметне“ сензоре
допуниле бројачем особа и једна или две лутке више нису могле да замењују целу породицу.
У међувремену, група најјачих компанија
је откупила или угасила преостале ТВ станице, основала ТеВеНет и почела да разрађује
интерактивност телевизије, користећи искуства Интернета. Гледалац је, из своје фотеље,
непосредно могао да учествује у програмима које гледају милиони људи и, наравно,
у рекламама, као и да користи посебне интерактивне, виртуелне програме са тактилним
уређајима који су ангажовали свих пет чула. Убрзо, ТеВеНет је постао толико моћан
да је, такорећи без отпора, у свим државама усвојио Први Патриотски Закон са изричитом
забраном искључивања екрана и њиховим обавезним монтирањем на сваки други зид у
свим јавним и сличним просторима. Гледати екране, учествовати у програмима и, пре
свега, куповати рекламирану робу, то су постале норме патриотског понашања.
АСЕ је покушала да парира „модерним“
методама. Ојачана капиталом произвођача лутака и робота и у сарадњи са њима, продавала
је широк асортиман дружбеника и дружбеница, нових породичних љубимаца, одраслих
и деце. За све намене, оба пола и оне унивезалне – двополне, са уграђеним људским
понашањем и мекоћом, уз чврсте делове где је то потребно. „Наше лутке су паметније
од екранских сензора, податније од љубавница, вештије од љубавника, оне разговарају,
знају све друштвене игре, догађаје и правила, спремају храну и распремају стан…
Посебна погодност је што њиховом куповином испуњавате свој патриотски дуг…“
Да, АСЕ се укључила у владајући систем
капитала и промета – да би могла да му парира. Она се прикључила онима које не може
да победи, да не би пропала. Била је то позната прича, стара тактика која је све
објашњавала, а ништа није обећавала. Стојан је то знао, али није било другог избора.
АСЕ и БЕ – НК су биле једине алтернативе моћном ТеВеНету.”
Дакле, снимају нас, не у облику фотографија, њих не интересује како изгледамо, већ шта гледамо, колико нешто гледамо, колико нас је пред екраном, какве су нам навике, потребе, адресе, бројеви телефона, шта објављујемо и “лајкујемо” на ФБ, Г+ и сличним.
Кроз систем дигиталне телевизије већ смо добили “паметни чип са сензором” из приче и евиденције шта гледамо, када, колико… Сада ћемо добити нове погодности за ТВ који, код већине, зује цео дан: убрзане рекламе које смо пропустили, рекламне понуде намењене баш нама и широк асортиман дружбеника и дружбеница, нових породичних љубимаца, за све намене, да “преваримо систем”, а њих ће, наравно, производити фирме “кћери” емитора, да све остане у породици истог профита…
Али гасите овај екран, ТВ вас чека, није вас видео већ пуних пола сата и управо збира ваше активности на Мрежи да их придода ономе што већ зна о вама. И немојте му признати да сте ово читали, удавиће вас понудама за нове, још паметније чипове и погодности.
Реците: “Само сам гвирнуо, где бих ја читао приче и, не дај боже, романе поред ТВ и ФБ?” Можда ће вредети да казнена порција реклама буде мало краћа…
Миливој Анђелковић
